Erotske ispovesti
Srodni članci
Naleteo sam na nju u hostelu jednog četvrtka u avgustu, na onoj terasi na krovu s pogledom na ušće.
Beograd je tih dana bio toliko vreo da je i beton zračio. Turisti su se držali senki Skadarlije i Kalemegdanskog parka, a ja sam — posle dve nedelje gostovanja kod druga u Zemunu — ostao bez krova. Drug je otputovao u Crnu Goru, i tako sam završio u jeftinom hostelu u centru, u sobi s još četvoricom, u krevetu koji škripuće svaki put kad se okreneš.
Ali terasa je bila dobra. Otvorena do ponoći, pogled na reku, ležaljke od izbledele plastike, i uvek neko piće u ruci. Te večeri sam pio pivo — treće zaredom — i gledao kako se svetla kod Beograduanke pale jedno po jedno.
Ona je došla posle devet. Tamnokosa, niska, u širokoj beloj platnenoj haljini koja je pri svakom koraku pokazivala kolena. Oko vrata tanka srebrna ogrlica. Rame je bilo preplanulo, koža boje meda, a oči — oči su mi zapele za oči. Bile su skoro crne, duboke, i gledale su okolo s onom radoznalošću koju imaju samo ljudi koji su tek stigli negde.
Seli smo se za isti sto posle pet minuta, jer je to radila terasna pravila — ko dođe poslednji, sedi gde ima mesta.
„Sorry, is this seat taken?“
„Nije. Izvoli.“
Pogledala me je i nasmejala se. „You speak English?“
„Da, dovoljno. Ti?“
„Little.“ Slegnula je ramenima, osmeh se vratio. „A little is enough, I think.“
„Odakle si?“
„Istanbul.“
Rekla je to kao da se izvinjava. Kao da je svesna koliko je puta to već rekla nepoznatom muškarcu za stolom.
„Imaš tremu od pitanja, ili od piva?“
Nasmejala se. „From both, maybe.“
Zvala se Šejla. Imala je dvadeset šest, završavala je master u Istanbulu — nešto iz oblasti dizajna, nisam zapamtio tačno jer sam više gledao kako joj se senka mraka spušta niz vrat nego što sam slušao. Došla je u Beograd jer je čula da je „divlje, lepo, jeftino, i da se nešto uvek dešava“ — njene reči.
Nisam je pitao putem kog agenta je došla, nisam je pitao za kafu sutra, nisam je pitao ništa pametno. Pitao sam je da li Beograd liči na Istanbul.
„Istanbul ima more“, rekla je. „Beograd ima reke. More je opuštenije. Reke su strastvenije.“
Rekla je to „strastvenije“ i pogledala me je, samo na sekundu, i ja sam osetio kako mi se toplota iz usijane večeri preselila na potpuno drugo mesto.
—
Razgovarali smo do ponoći. Reč „terasa“ je prešla u „hodnik“, a onda u „moja soba — samo da ti pokažem pogled sa prozora“, a onda u tišinu.
Zapravo, hodnik je bio najgori deo. Hodnik hostela u ponoć je neko mesto gde svaki korak ima značenje. Obuvana noga na tepihu, škripanje stepenice, vrata koja se otvaraju sporo. Šejla je išla ispred mene, a ja sam gledao njena leđa, njenu haljinu i njenu kosu koja se opuštala niz ramena dok smo se peli.
Imala je sobu na trećem spratu, s pogledom na Savu i jednim otvorenim prozorom. Prozor je bio jedini razlog zašto je uopšte mogla da spava — vreo avgust, grad koji diše.
Ušla je prva. Skinula je sandale. Okrenula se prema meni u dovratku, naslonivši se na okvir, i pogledala me je onim pogledom koji je u Istanbulu, pretpostavljam, video češće nego u Beogradu.
„Ovo je prozor o kome sam ti pričala.“
Pogledao sam prozor. Pogledao sam nju. Ona se nasmejala.
„Ne gledaš u prozor.“
„Ne.“
Ona je prišla. Polako, s onim oprezom koji nije bila stidljivost nego svest — svest da ovo radimo oboje, namerno, svesno, daleko od svega što znamo.
Stala je na prstima. Ruka joj je kliznula uz moj vrat, prsti su se zadržali na mom potiljku, i poljubila me je — meko, otvorenih usana, s ukusom piva i limuna.
Poljubac je trajao dugo. Onda me je odgurnula — ne jako, samo dovoljno da može da mi skine majicu — a onda me je privukla nazad.
Svlačili smo jedno drugo u mraku. Nije bilo žurbe. Nije bilo neugodne tišine. Bilo je ono retko — dvoje ljudi koji tačno znaju šta hoće i uopšte se ne stide toga.
Koža joj je bila topla i meka, i mirisala je na ono ulje od kokosa ili badema koje Turci nose svuda. Ispod haljine, ništa.
Spustila me je na krevet. Skinula je haljinu preko glave, polako, s onim nameravanjem da to bude gledljivo, da ja vidim svaki centimetar dok se otkriva.
Bez stida. Bez žurbe. Sa namerom.
Bilo je nešto u njoj što nisam očekivao — ne samo lepota, nego prisutnost. Bila je potpuno tamo. Svaki pokret je bio sa namerom. Svaki pogled je značio nešto.
Legla je na mene. Bokovima se lagano zaljuljala, kukovi su mi bili između njenih butina, a njena usta na mom vratu. Osetio sam njen puls, brz, i njen dah, topao, i pomislio sam — ovo je pravo, ovo je nešto što se desi jednom u nekom avgustu u nekom gradu gde nisi od kuće, s nekim koga nećeš videti posle.
Onda je sela. Uzela me je u ruku, polako, namestila se, i spustila se na mene — polako, polako, dok joj se lice nije zgrčilo od tog polu-zadovoljstva, polu-bola koji osećaš kad je neko dugo čekao.
Krenula je sama. Gore-dole, polako, s ritmom koji je bio njen. Ruke su joj bile na mojim grudima, prsti su mi pomerali kosu s čela, i gledala me je — ne zatvorenih očiju, gledala me je.
U jednom trenutku sam je uhvatio za bokove, prevrnuo je, i sada sam bio ja gore. Ona me je rukama uhvatila za ramena, noge su mi se obavile oko struka, i krenuo sam — polako, duboko, gledajući je kako joj se oči polako zatvaraju, kako joj se usne otvaraju, kako joj se telo opušta dok joj se približavam.
Bilo je strastveno i dugo i tiho. Soba je bila u mraku, prozor je bio otvoren, ulicom je prolazio neki taksi s upaljenim farovima, i mi smo se kretali zajedno u tom tihom, znojavom ritmu, daleko od svega.
Onda je ona počela glasnije. Prsti su mi se zarili u leđa. Rekla je nešto na turskom — jednu jedinu reč, koju nisam razumeo, ali sam znao šta znači.
Došli smo skoro istovremeno. Ona prvo, ja odmah za njom, u tom dugom drhtaju koji te ostavi bez daha i bez misli.
—
Kasnije, posle, ležali smo pod otvorenim prozorom. Ulica je utihnula. Beograd je konačno prestao da diše.
Šejla mi je prstom crtala krugove po grudima.
„Je l’ ti se često ovo dešava?“
Nasmejao sam se. „Moj prvi stranac u Beogradu.“
„A inače?“
„Inače — svi su nečiji stranci.“
Ona me je pogledala. Nasmešila se. „To je lepo rečeno. Da li si to izmislio sada?“
„Da.“
„Misliš li da ćemo se videti ponovo?“
Nisam znao šta da kažem. Ona je prešla rukom preko mog lica, preko očiju, preko usana.
„Ne moraš da odgovoriš. Znam odgovor.“
„Znaš?“
„Da. Vidimo se još jednom, pre nego što odem.“
—
Videli smo se još dva puta. Jednom u petak, kratko, na Adi Ciganliji — plivali smo, sunčali se, jeli burek na plaži, i ona je zaspala na mom ramenu dok smo čekali autobus. Drugi put u subotu, poslednji — ponovo u hostelu, cela noć, dugo i tiho, s knjigom na noćnom stočiću koju nismo ni dotakli.
U nedelju ujutru je otišla. Obećala je mejl. Nisam ga tražio.
Ali to leto, u avgustu 2026, na terasi hostela u Beogradu — upoznao sam Šejlu iz Istanbula, i bio sam, na jednu vrelu avgustovsku večer, najprisutniji čovek na svetu.
To je nešto što Beograd zna da uradi.
To je nešto što samo stranci jedni drugima mogu da priušte.